Запис

ГАЗДА КЛИМЕ, СТАРА ЈУЖНОСЛОВЕНСКА СОРТА
Охридски оригинал
Мераклија је, колекционар, дипломирани београдски дифовац, виолиниста, хотелијер и угоститељ, путник, мајстор доброг угођаја. „Све је ствар тренутка”, каже. „Интуиција и инспирација код мене се допуњују. И у послу мене више воде осећања него рационалне анализе”

Пише: Мишо Вујовић

Упознао сам га пре десетак година у кафани „Белведере” у Охриду. Тада се још нисам осећао домаћим у овом древном граду, с патином векова, добре енергије, ведрих и гостољубивих људи. Пре свега веселих и предусретљивих. Ноћ зимска, суботња, опуштена. Људи су вечерали, лагано разговарајући преко залогаја. Најпре ракија, као увертира, са обавезном салатом, некада и по две-три жолте или мастике, затим креће мени као музички репертоар. Филован или удробљен. Од свега по мало, широко од срца, са мераком. Температуру, те суботње вечери, као и увек, довешће до усијања газда Климе, јунак ове приче, један од најоргиналнијих мештана или живих симбола Охрида.
Распевано друштво за великим столом предводио је седи господин на прагу шездесетих, компактне грађе, доброћудног боемског лица, боксерског носа, зелено-модрих очију.
Свирале су му две музике. Виолиниста је седео на столици постављеној на столу. Китио их је денарима увијеним у фишек, заглављујући новчанице међу жице. Шетао је свираче од Јадрана, Неретве, Дрине, Ибра, Мораве, до Вардара, Охрида и Битоле...
Мераклијско „Зоне Замфирско” дигло је ресторан на ноге... Смењивали су се Тозовац, Тома, Цуне, Зафир, Уснија, Неџад, Халид Бешлић... (Ивица Дачић у то време још није наступао.)
Климе или Четкар, како га зову, окружен музиком, у амбијенту где се савршено сналазио, својим динамичним покретима на тренутак је подсећао на диригента или, још боље, на темпераментног редитеља-перфекционисту који враћа глумце док не добије савршену сцену.

ТУМАЧЕЊЕ КАРАСЕВДАХА

Отишао сам тада из Охрида носталгично прожет том фином енергијом гостољубља и балканског шарениша у ком је свако уграбио помало туђег, оплеменио га својим духом, нашминкао другим бојама, убрзао или успорио својим темпераментом. Било је, на том скупу организовања Сајма туризма у покушају, доста ментално костимираног света препуног предрасуда истопљених још прве вечери на пријему у луксузном хотелу „Инекс Горица”. Из Србије, незаобилазни Бата Хорес са свитом акробата туризма и авантуризма и Генералом Н., званим мултислајсни скенер. Ту је био и, увек мистични, Бугарин Рагин, бивши високи безбедњак, сада успешан хотелијер, па симпатични Марко – представник Црне Горе, енергични Дончо из Охрида – председник хотелијера Македоније, два наочита Босанца и неколико мешовитих албанских представника хотелијерства са Космета и из Албаније.
Сви ти искусни посленици туризма, угоститељства и хотелијерства остали су у сенци газда-Климета и његовог наступа, али и приређене гозбе каква се ретко виђа.
Климе је љубитељ старих ствари, пасионирани антиквар који из разних делова света допрема експонате за колекцију изложену у његовим хотелима и кафанама.
Свирао је виолину тако страсно да је своју супругу, тадашњу девојку, Љиљану, дочекивао са тим свиленим тоновима на Охридској плаштади. Уписао је ДИФ у Београду, завршио га редовно да би разуверио оца сумњичавог због његових несташлука, свирао у војном оркестру на увце генералу Мамули, познаје пола старе Југославије, а готово да нема значајнијег места у свету да тамо није боравио.
„Све је ствар тренутка. Интуиција и инспирација се код мене допуњују. Све што радим, много тога и у послу, код мене је ствар осећања, не рационалне анализе. Када пијем, ја то радим предано и одговорно према том чину. Зато се увек направи добра атмосфера”, каже скромно, док седимо у лепој башти мог побратима Гоцета, виђеног Охриђанина, такође човека широке душе, мајстора лепог угођаја.
Када сам пре девет година организовао аутобус новинара и тур-оператера из Србије да посете Охрид, уз величанствен дочек и целокупан боравак, незаборавну журку приредио је, ко би други него – Климе.
Помало уморни након целодневног обиласка града, вечерали смо уз лагану музику тамбураша, а многи су једва чекали евакуацију до хотела и сусрет са јастуком. Тај камерни амбијент умора, поспаности и мрзовоље пред крај вечере разбија Климе – на челу трубача.
Звуци култног „Марша на Дрину”, уз које је српска војска наступала у Првом светском рату, не само да су разбудили присутне, већ је настао такав урнебес у ком су без изузетка учествовали сви, а музика је појачана са још пет тамбурашких оркестра. Наравно, главни штимер и диригент био је Климе, велики заљубљеник и чест гост Београда.
„Недостаје ми онај масни бурек и ПКБ јогурт у облику купе!”
„Жал за младост, газда Климе”, рекао би газда Митке, ког у својим боемским наступима оживљава Климе:
„Знаш ли шта је карасевдах!? И тој тежак, голем карасевдах!? Ево, остаре се, још се не наживе, још се не напоја’ и не нацелива’. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје... Мартинка ми у крило, коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев.”

***

Пословица
Кад човек добро упозна газда-Климета, добро разуме народну пословицу: „Кроз Босну не певај, кроз Србију не играј, кроз Македонију немој ни да певаш ни да играш!”